ZABORAVLJENI DODIR DRUŠTVA SPEKTAKLA
ZABORAVLJENI DODIR DRUŠTVA SPEKTAKLA
“Uništavanje viših emocija, iščezavanje ljubavi i tanano usklađenog odnosa dvoje ljudi, spojenih prisnom vezom, može po opstanak naše kulture predstavljati veću opasnost nego nasilje.”
Uvodni citat, nobelovca Konrada Lorenza, ovom osvrtu na izložbu Gorana Kukića, vrlo radikalno postavlja okvir društvenog problema koji zaokuplja autora u novom ciklusu fotografija “Dodir” koji se, formalno, može svrstati u studijske akt fotografije. Autor nas je u dosadašnjem opusu
već navikao da se iza minimalističkog fotografskog pristupa krije ozbiljna društvena analiza. Jednostavno, navikao nas je da je u njegovim fotografijama motiv, pa i žanr, vrlo često u specifičnom sukobu sa porukom. Tu igru “skrivanja” Kukić gradi na ekspresivnom emotivnom
šamaru čija je funkcija fokusiranje i potom suptilno vođenje posmatračevog oka kroz sekundarne “simbole” koji su, gotovo po pravilu, vezani za ljudsko telo kao emitera poruke. Pri tom, telo nikada nije objekt, ono nema tek estetsku funkciju po sebi, ono je gotovo uvek subjekt
promene, aktivni princip fotografske scene, glavni glumac u predstavi koju autor režira, trudeći se, pri tom, da njegova rediteljska uloga ne ugrozi spontanost stvarnih aktera.
U ovom ciklusu je moguće percipirati bar tri specifična nivoa umetničkog promišljanja.
PROIZVODNJA OTUĐENJA. Kada je u drugoj polovini prošlog veka Gi Debor u svom “Društvu spektakla” napisao da “… Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu”, nije mogao pretpostaviti da će gotovo bez greške opisati i početak narednog veka. Navod,po kojem je “društvena uloga spektakla u proizvodnji otuđenja” je društveni kontekst fotografske analize Gorana Kukića u ciklusu “Dodir”.
To je tačka, u kojoj počinje ova fotografska priča o “posmatračima i učesnicima”. Pametni uređaju su postali emanacija društva spektakla I globalni generator svekolikog otuđenja. Surogat dodira je sveobuhvatan. Da parafraziramo Debora, što više sajber život pojedinca postaje njegovo delo, to je više isključen iz svog života. Nasuprot tome, Kukić svojim fotografijama poručuje – “uključi se”. Na ovom mestu je dobro upozoriti i na jedan paradoks autorovog napora – da gotovo identičnim medijem (fotografija) i identičnim čulom pozove na kretanje u suprotnom smeru.
UBISTVO PRVOG. Oblici komunikacije postaju sve složeniji, u tehnološki razvijenom društvu postaju robotizovani i u onim segmentima koji se takvim, na prvi pogled, ne čine. Vidljivost poruke u globalnom mediju danas je pre svega pitanje usklađenosti sa algoritmom, a ne stvar
važnosti. No, šta je sa onim prvim porukama koje naše telo prima, šta je sa onim što su sociolozi komunikacija nazvali haptičkim i proksemičkim kodiranjem u interpersonalnoj komunikaciji? Šta je sa dodirom kao primarnim i prvim načinom komunikacija? Čini se da je “virtuelna
stvarnost” ubila dodir kao inicijatora “ljudske stvarnosti”. A time je – ako se složimo da, telo koje nema sećanja na dodir ne funkcioniše – ugrožena i sama suština našeg bitisanja. Čovek postaje sve manje važan učesnik i sve više posmatrač otupljenih čula.
Kukić svojim ciklusom isprepletanih aktova – a to čini u posve neočekivanim formama i odnosima, sa vrlo kontrolisanim kontrastima i izbegavanjem simboličkih relacija – zapravo poručije “Dodir je lep”. U njegovim aktovima, da ponovim, telo nije u prvom planu. Ono što dominira je odnos. Razotuđenje.
TRŽIŠTE EMOCIJA. Koliko god da su estetski standardi prostorno i vremenski različiti i smenjivi, svaki popularni obrazac lepog pokušava da se predstavi kao prirodan, bez obzira na to što je on, zapravo, društvena, pa time i promenljiva kategorija. Iako, prema autorovim rečima,
određeni subkulturni elementi modela (pirsing, tatoo…) nisu bili namerni, oni su fotografijama dali i dimenziju “aktuelnosti”, i time dodatno potencirali istorijski kontekst radova, te konjukturu aktuelnog estetskog obrasca. S druge strane, profinjena erotika i rafinirana senzualnost Kukićevih radova, pravi poželjnu distinkciju naspram stereotipnih obrazaca koje generišu savremeni masmediji i tržište koje agresivno penetrira u sve dimenzije ljudskog postojanja, pa i onih koji se tiču najtananijih emocija.
Dakle, Goran Kukić, posebno ciklusima “Forme” i “Dodir” prerasta okvire strogo umetničkog izraza i posredno ulazi u ozbiljna filozofska promišljanja date nam stvarnosti, posebno u oblasti otuđenja, komunikacije i konjukture. Istina je da ne možemo dati ono što nismo
dobili, a ni prepoznati ono čega se ne sećamo. Dodirni govor je prvi govor koji naučimo, a često i poslednji. Mislite o tome, kao da Kukić poručuje.
Voislav Bulatović
