“Скупљачи снова” Драгане Младеновић
Скупљачи снова су почели да настају од 2018. године као одговор на сталну, велику понуду снова путем медија, музике, филма, реклама, магазина… Фабриковани снови који у савременом свету бивају све мање лични. Појединац их здраво-за-готово узима као своје, не застајући да промисли о својим истинским потребама.
Тако су скупљачи снова и представљени. Ентитети, напола присутни јер им прича ума заокупља сву пажњу, и врти их у круг. Жеље и снови су се у том процесу изједначили. Не разазнаје се сврха животног сна од жеље. Њихови снови не постоје, они сакупљају туђе, комшијске, блогерске, елитне снове. Своју срећу траже на пољу већ срочених, уобличених снова. Не улажу себе, нити покрећу процес креирања сопственог живота. Живот је испразна игра, а снови немају смисла. Јак чиниоц у процесу сакупљања туђих снова је жеља за самопотврђивањем, допадањем, уважавањем, прихватањем, доказивањем у коме се пажња са своје истинске природе мења за друштвено најприсутнију, најчешће визуелну норму. Зато су скупљачи најмање визуелни, сведени су на линију као показатељ духа који влада.
У суштини Скупљачи снова, чије стварање траје до данас, представљају ентитет као отеловљење збира менталних података које биће бира као свој унутрашњи материjал.
Тај и такав флуидан садржај живота, који на крају бива прихваћен да постане део природе тог бића, приказан је меким линијама на глаткој површини платна попут течних обојених зрака светлости.
Додуше, приказани су и други који жетву снова виде као игру која траје само тренутак. Њихова присутност на етеричном плану је већа и своју вредност не виде само у оквиру колективног изражавања. Лична срећа је одговорност коју преузимају у креирању баш тог једног тренутка када су снови присутни. А процес ка уобличавању снова траје само трен који се моментално претаче у следећи тренутак, и тако у вечност.
